Ceremonijom simboličnog polaganjem tri urne sa pepelom makedonskih Jevreja ubijenih u koncentracionom logoru Treblinka u Poljskoj, u Skoplju je 10. marta otvoren Memorijalni centar Holokausta u sećanje na 7 148 makedonskih Jevreja, koji su na tom stratištu izgubili živote.  
- Lekcije Holokausta u vašoj zemlji moraju da posluže kao blagovremeno upozorenje onim vašim susedima kod kojih antisemitizam i negiranje Holokausta oživljavaju – rekao je na ceremoniji Šimon Samuel iz “Simon Vizental” centra.
Memorijalni centar, podignut u delu u kojem je nekada živela jevrejska zajednica, otvoren je u prisustvu predsednika Makedonije Đorga Ivanova, potpredsednika Vlade Izraela Moše Jaalona, zvaničnika i diplomata susednih zemalja među kojima su bili i predsednici Albanije i Crna Gore.
U svom govoru, dr Lorens Vajnbaum, direktor Istraživačkog centra Svetskog jevrejskog kongresa, podsetio je da ni jedna jevrejska zajednica u Evropi nije uništena do te mere ka što se to dogodilo u Makedoniji. Osvrćući se na principijelnost u rešavanju pitanja restitucijie i čvrsto prijateljstvo prema Jevrejima i Izraelu rekao je:
- U dobrom delu današnje Evrope jevrejski stradalnici se poštuju, ali su živi izloženi vređanju. Vi poštujete i mrtve i žive i time dajete primer kojem bi ostali narodi mogli i trebali da teže. Ima naroda koji su veći, bogatiji, poznatiji i snažniji od makedonskog, ali ne i uviđavniji, milostivji, boljeg srca i plemenitiji.
U Makedoniji je od 2002. godine na snazi zakon o povraćaju jevrejske imovine koji se smatra jednim od najboljih u Evropi.

Osvrt:

Skoplje je poslalo poruku svetu, da li će Beograd to ikada uraditi?

Biti Jevrejin u Skoplju je uvek lepo, ali 9. i 10. marta 2011. osećali smo se ponosni.
Svake godine 11. marta, Jevreji iz raznih država, sećaju se svojih 7 148 sunarodnika iz Makedonije, tog dana deportovanih u logor Treblinka, iz kojeg se niko od njih nije vratio. Zajedno sa nama, poštu nevinim žrtvama Holokausta, odaje Vlada Republike Makedonije, grad Skoplje, Armija Republike Makedonije, građani Makedonije, visoki pretstavnici države Izrael, diplomatski kor, visoki pretstavnici jevrejskih organizacija iz sveta, udruženja boraca iz Drugog svetskog rata, nevladine organizacije, svi.
Ove 2011. godine u Skoplju je otvoren Holokaust memorijalni centar i tako je Skoplje poslalo jasnu poruku u svet. Skoplje se pridružilo velikoj porodici država i gradova koji imaju Holokaust memorijalne centre i muzeje. Mesta u kojima se bave naučnim istraživanjem i izučavanjem,  edukacijom mladih, sećanjem na nevine žrtve. Ali i mestima gde se zavetujemo da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da se nikom, nigde i nikada više ovo zlo ne dogodi.
U oči otvaranja Holokaust memorijalnog centra u Skoplju na centralnom komemorativnom skupu u Nacionalnom teatru Predsednik Republike Makedonije dr Đorge Ivanov obratio se prisutnima iskrenim, emotivnim govorom koji bi svaki Jevrejin voleo da čuje u svojoj zemlji od svog predsednika države.
Govoreći o  Holokaust memorijalnom centru, predsednik Republike Makedonije rekao je da je „do sada jedinstven grob za naše sugrađane, kojih više nema, bilo samo bolno sećanje. Od sutra Holokaust memorijalni centar Jevreja Makedonije će biti večan spomenik za 7 148 Jevreja iz Makedonije. To će biti trajna uspomena na ono što je ostalo od žrtava, njihov pepeo i sećanje na one koje smo izgubili.“
Obraćajući se prisutnima, predsednicima nekih okolnih zemalja, zameniku predsednika Izraela, diplomatskom koru, uglednim, javnim ličnostima Makedonskog kulturnog i političkog života, visokim oficirima Makedonske armije, Jevrejima iz mnogih zemalja, dr Ivanov je istakao da ih „uverava da Jevreji u Makedoniji nikada nisu bili, nisu i neće biti ni gosti ni stranci. Zajedno sa svojim sugrađanima, Jevreji su bili i biće deo makedonske istorije i kulture. U Makedoniji slobodno su delovali jevrejski mislioci kao što su Tobit, Meir, De Tudela, Ben Kalonimos.... U Makedoniji Boga (Jahve) su slavili poznati rabini kao Šlomo ben Abraham Hakoen i Josef Ben Lev, Istrumica Daniel, Aharon Abajov...“
„Vagon po vagon, voz po voz, tri železničke kompozicije su odvezle Jevreje iz Makedonije, iz njihovih domova, njihovih mala i gradova. I tako je odnet deo Makedonije... Odvedeni su u gasne komore i peći Treblinke. Tamo su ih nacisti ugušili, ubili i u pepeo pretvorili. Tako su ubili i deo Makedonije:“
 „Posle Treblinke, jevrejske kuće su ostale prazne. Jevrejske male puste, bez dečjeg žagora. Gradovi Skoplje, Bitolj i Štip su ostali sa dubokim ranama budući da su izgubili deo sebe, deo svoje duše. A Makedonija je izgubila vitalan deo svog nacionalnog, ekonomskog i kulturnog tkiva.“
„To su rane koje nikada neće moći da se zaleče. Rane koje će zauvek ostati otvorene i bolne. I to, beskrajno bolne. Zato što rane na duši nikada ne zarastaju.“
„Ovo su dani kada je pre 68 godina čak i Svevišnji ćutao. Ovo su dani tuge. Dani kada se cela Makedonija oprašta od svojih sinova i kćeri Jevreja.“
Nigde u Skoplju nisam video ni jedan antisemitski grafit, nisam čuo ni jednu ružnu reč. Skoplje nas je, kao i svake godine, dočekalo kao svoje.   
Biti Jevrejin u Skoplju je uvek lepo, ali ovo su bili dani kada smo bili ponosni.
Hvala predsedniku Republike Makedonije dr Đorgu Ivanovu.
Na Starom sajmištu u Beogradu u logoru „Juden lager Zemlin“ od decembra 1941. do maja 1942. godine u kamionu „dušegupki“ umoreno je monstruoznom smću 6 400 Jevreja, uglavnom žena i dece. Ubijani su lagano da bi majke mogle da gledaju kako im na grudima umiru deca. 
Danas ovde, na Starom sajmištu žive i rade ljudi, piju kafu, gledaju televizijske programe, venčavaju se, rađaju se, vesele se, slave rođendane.
Drugi rade, u svojim radionicama, u kafićima, i posle radnog vremena umorni odlaze kućama. I sve to na mestu stravičnih zločina. Da li postoji stratište bilo gde u Evropi gde se ovakve stvari dešavaju?  Naravno, ne krivim te ljude. Optužujem Vlasti.
Ovo je jedini logor smrti u Evropi koji nije prerastao u Holokaust memorijalni centar.
Ovde se na adekvatan način ne gaje sećanja na nevine žrtve, ovde se ne istražuje i ne pokušava da shvati kako je to sve bilo moguće pod okriljem Evropske civilizacije kojoj svi mi pripadamo i na koju smo tako ponosni. Ovde nikada nije održan čas istorije, a morao bi biti. Ovde se mlade generacije ne edukuju. 
One ne znaju gotovo ništa o Holokaustu, o stradanjima Srba, Roma i drugih o zverstvima koja su po Srbiji počinjena.
A kada jedno društvo ne edukuje mlade, stvara mogućnost i otvara prostor za pojave netolerancije, ksenofobije, antisemitizma.
Od oktobra 1944. do danas, marta 2011. promenile su se mnoge vlade, mnoge političke opcije, mnogi političari i niko, ama baš niko, nije imao potrebu da ovo mesto obeleži na adekvatan način. Da makar negde postavi najskromniju ploču na kojoj bi pisalo da su tu zverski ubijena, ugušena deca na grudima majki samo zato što su bila jevrejska deca.
Meni užasno zvuči kada slušam predstavnike vlasti ili pročitam, na nekim spomen pločama, da su ta deca, stara nekoliko meseci, bila antifašisti i borci i da su zato ubijana. Za mene je to ponovno ubijanje te dece, ali i svih nas.   
Naravno da ja nemam ništa protiv antifašista. I ja sam antifašista. Ali spomenike antifašistima treba podizati tamo gde im je mesto. A na mestima logora smrti gde su ubijana deca, žene i iznemogli ljudi, zato što je to bio program nacional socijalista, bolesnih umova i ljudi koji su u moralnom smislu bili civilizacijski talog, treba formirati Holokaust memorijalne centre, radi sećanja, radi istraživanja i radi obrazovanja .
Zato ne treba da nas čudi, ali mora da nas brine i moramo biti postiđeni i potišteni, što je ubijen dečak, Rom Dušan Jovanović, mladić, Francuz Bris Taton, što oni koji šutiraju čoveka koji u krvi leži na ulici imaju izraz najvećeg zadovoljstva, što je sve više antisemitizma, ksenofobije, netolerancije.
 Razmislite zašto se sve ovo dešava. Razmislite kome smeta Holokaust memorijalni centar na Starom sajmištu. Žašto je inostrana javnost začuđena? Kakvu mi to poruku šaljemo u svet?  
Skoplje je poslalo jasnu poruku u svet. Da li će Beograd to ikada uraditi?  

Aleksandar Nećak, Beograd,  16. mart 2011.