Dana 27. juna 2010. održana je Redovna godišnja skupština Saveza jevrejskih opština Srbije. Skup je počeo izborom Radnog predsedništva, zapisničara i dva overača zapisnika, da bi potom bila odata pošta preminulim članovima u vremenu između dve skupštine.

Pošto su prisutni saslušali izveštaj predsednika SJOS i usvojili ga, podeljene su „Zahvalnice“ počasnim predsednicima Saveza Davidu Albahariju i Aci Singeru i počasnim članovima Izvršnog odbora: Andriji Pregeru, Aleksandru Leblu, Eti Najfeld, Teodoru Kovaču, Aleksandru Mošiću, Pavlu Šosbergeru i posthumno Bebi Luci Petrović.

Delegati su nakon toga usvojili izveštaje o radu koje su podnele sve jevrejske opštine. Usvajanju je prethodila kraća rasprava tehničke prirode o tome da li su sa pomenutim izveštajima svi upoznati, pa se čak mogao čuti predlog da se oni na skupštini pročitaju, što nije prihvaćeno.

Naredne dve tačke dnevnog reda ticale su se izveštaja o izvršenju Budžeta za 2009. i plana Budžeta za 2010. godinu. Oba izveštaja usvojena su posle vrlo kratke rasprave.

Poslednja tačka dnevnog reda ticala se osnavačkih prava nad „Magen Davidom“ i unošenja u Statut SJOS funkcije generalnog sekretara SJOS. Savez je želeo da preuzme pomenuta osnivačka prava, ali se tome usprotivila JO Beograd, pa ideja nije prihvaćena. Što se tiče unošenja u Statut SJOS funkcije generalnog sekretara zaključeno je da se odredbe Statuta ne proširuju i da pitanje zvanja generalnog sekretara i opisa njegovih radnih obaveza i nadležnosti treba rešavati u okviru sistematizacije radnih mesta.

Rasprava delegata, moglo bi se reći vrlo žustra, povela se oko tri pitanja koja su izneta pod tačkom razno: neučestvovanja Jevrejskog istorijskog muzeja u „Noći muzeja“, sačinjavanja spiskova članova jevrejskih opština na osnovu njihove nacionalne pripadnosti i iseljenju SJOS (Kancelarije, Biblioteke i JIM) iz zgrade JO Beograd.

Neki delegati zamerili su to što su u nedavno održanoj akciji „Noć muzeja“ vrata Jevrejskog istorijskog muzeja ostala zatvorena za posetioce, smatrajući tu veoma posećenu manifestaciju izuzetnom prilikom da se srpsko jevrejstvo predstavi na valjan način okruženju. Direktorka JIM i predsednik Saveza objasnili su da su u „Noći muzeja“ mogli, po želji organizatora, da učestvuju samo oni muzeji koji su, mimo uobičajene postavke, imali posebne programe što nije bio slučaj sa našim. Takođe, ne samo da SJOS, pa samim tim i JIM, kao neprofitne organizacije, ne smeju da ostvaruju nikakav prihodu nego su iz ugovora koji se tom prilikom sklapa sa organizatorom „Noći muzeja“ morale da budu izbečene sve odredbe koje bi na prihod samo i aludirale, a to organizator, takođe, nije hteo da prihvati te ugovor o učešću JIM nije mogao biti sklopljen.

Što se tiče spiskova članova jevrejskih opština, odnosno ustanovljavanja broja Jevreja u njima na osnovu određenih kriterijuma, kako bi se jednom konačno i taj podatak ozvaničio, moglo se čuti da je cela ta ideja otvaranje jedne vrste Pandorine kutije. Takođe, među starijim članovima (i ne samo njima) postoji izvestan, potpuno razumljiv, animozitet s obzirom na vrlo loša iskustva sa takvim spiskovima iz vremena nemačke okupacije. Objašnjeno je da je dogovoreno da niko neće biti izbrisan sa spiska članstva nego da će samo će biti naglašeno da li je Jevrejin po Halahi, nekom drugom osnovu, ili nije uopšte Jevrejin te je član opštine kao bračni drug, dete iz mešovitog braka i tako dalje. Dogovoreno je tada i da spiskovi ne idu iz opština, da se u njima neće navoditi lična imena, brojevi telefona, adrese i ostali lični podaci, jer je želja samo to da se ustanovi brojno stanje kako bismo jednom znali koliko nas zaista ima. Neke opštine su te spiskove već sačinile.

Što se tiče seobe SJOS iz zgrade JO Beograd, argumenti koji su u raspravi potegnuti išli su od onih suvih i nemilosrdnih ekonomskih do emocionalnih. JO Beograd smatra da kirija koju joj SJOS plaća treba da bude obračunata u evrima jer je dinarski izražena, s obzirom na nestabilnost nacionalne valute, iz meseca u mesec realno sve manja. Zastupnici emocionalne, ali zbog toga ne manje čvrste i valjane, argumentacije smatraju da se ne može sve meriti novcem i vide tu želju JO Beograd kao narušavanje jedne višedecenijske tradicije zarad nekoliko evra. Nevolja je, međutim, u tome što je za rad i aktivnosti svake jevrejske opštine, pa samim tim i beogradske, novac neophodan. Ostaje da se vidi hoće li tržišni zakoni pobediti u utakmici sa tradicijom ili će ona naći snage da se prilagodi novom vremenu.

Savim slabašno, na marginama skupa, mogla se čuti i treća verzija po kojoj ovaj problem, koliko god principijelno postavljen nije takav nego da je tu reč o određenim animozitetima. Ali to je već za neku drugu priču.